Smrt Mirze

 Moždani udar

Kralj nije mogao ni da mrda ni da govori. Seća se iz tog perioda velikog prijatelja Vejna Brabendera, koji mu je odmah došao u bolnicu.

Đurasoviću je povjerio kako su mu to najstrašniji trenuci u životu. Ipak imao je i volje i snage da nastavi. Kinđe se nije dao i počeo je oporavak. Spoznaja da više neće igrati ipak je bila bolna. Gotovo kao i oporavak.

Ponovo je postao čudo. Prohodao je, progovorio, ali više nije mogao da piše. Pisanje se, kako kaže Đurasović, pretvorilo u otkucaje Mirzinog srca. Počeo je da crta slova. To je mogao.

Postavili su ga za direktora Bosne. Klubu je išlo i tako i tako, ali to nije bio posao koji ga je ispunjavao. Tada je završeno između njega i Žarka Varajića. Žarko je pevao svoju labudovu pesmu u Bosni, a bio je u poziciji da joj je neophodan.

Dugogodišnje bitisanje u Kinđetovoj senci izbilo je iz njega. Prijateljstvo više nije postojalo. Kako kaže Delibašić, nija ga nikada ni bilo kada je tako lako puklo. Počela je sledeća faza pada. Vina su se pretvorila u čašicu, čašica u litre. Po sopstvenom priznanju postao je alkoholičar. Vino i pivo ga nisu mogli ni prevariti. Viski mu je bio jedina hrana, a vremenom i jedini prijatelj. Nova supruga Slavica s kojom je i danas nije mogla ništa. Ni prijatelji, ni roditelji.

Završilo je kako je moralo. Delirium tremens. Ponovo VMA, kožni kaiševi, koma, čak do kliničke smrti. Aparati su je pokazali. Mirza nije mislio tako. Dvije godine je prestao da pije žestoka pića. Organizam više nije mogao da podnese. I pored toga nije zaboravljen.

Gigantes del Basket mu 1990. godine dodeljuje nagradu koju se pre njega dobili samo Korbalan i Dino Menegin Gigante de Leyuenda.